Hronični nedostatak vere u nove tekstove i nove priče, stavlja pozorište u gubitnički položaj u odnosu na fenomenalne priče kojima smo svakodnevno izloženi kroz serije i filmove. U odnosu na mlađe generacije, to kaskanje pozorišta je još izraženije. I kobno. Zato jedini spas za pozorište vidim u pričanju novih fenomenalnih priča, i u svom profesionalnom radu pokušavam da se držim toga. Ako filmski reditelji imaju slobodu da budu potpuni autori svojih dela, zašto pozorišni reditelji ne bi češće dobijali isto to pravo? To je sporiji i teži put stvaranja, ali rezultati su neuporedivi. Kada sam prvi put napisao i postavio svoju dramu, podjednako lekovito je bilo za mene i za publiku. Jednom kada to osetiš i navučeš se, nema povratka na staro. Svoje učešće u FAB zajednici vidim kao ohrabrivanje mladih pozorišnih autora za „ukrštanje“ i brisanje strogih autorskih podela, kao i za ličniji i intimniji pristup procesu stvaranja.
Patrik Lazić
Pozorišni reditelj i autor koji je završio osnovne i master studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu kao najbolji student režije u generaciji (nagrada Dr. Hugo Klajn). Diplomirao je 2019. godine u Beogradskom dramskom pozorištu s predstavom Fine mrtve d(j)evojke po tekstu Mate Matišića. Neke od predstava koje je režirao su: Životinjska farma (Gradsko pozorište Čačak), Potplaćeni! Ne plaćamo! (Istarsko narodno kazalište – Gradsko kazalište Pula), Kamen (Beogradsko dramsko pozorište/Zagrebačko kazalište mladih)… U polje potpunog autorstva iskoračio je predstavama Sve nesrećne porodice liče na srećne porodice (Narodno pozorište Pirot) i Naš sin (Hartefakt) u kojima se predstavio kao kompletni autor. Dobitnik je godišnje nagrade Beogradskog dramskog pozorišta za režiju predstave Fine mrtve d(j)evojke, dok je ista predstava osvojila i nagradu za najbolju predstavu na 9. Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu. Nagrađen je i specijalnom nagradom za uspostavljanje inovativnih pristupa na 58. Festivalu Joakim Vujić, a proglašen je i najboljim mladim rediteljem na TNT festivalu u Krajovi.
NAŠ SIN
Radi se o preispitivanju granica prihvatanja i odbijanja. Nakon što se mladić autovao svojim roditeljima, oni pokušavaju da žive sa saznanjem da je njihov sin drugačiji. Rituali porodične večere postaju velika dramska peripetija. Priča počinje kao stotine drugih priča: majka, otac i jedan sin. Godinama, možda oduvek, u toj porodici niko nikome nije znao da uputi iskrenu reč. Sada je sin porastao, otišao da živi što dalje, ponekad ih obiđe, jer ih voli, jer su mu potrebni, jer se nada da će ovoga puta doći i ta iskrena reč. Roditelji takođe vole sina, a voleli bi ga još mnogo više, samo kad bi znali u čemu je greška, koji je razlog i ko je krivac što im dete nije “kao sav normalan svet”.
